Ukratko: različite tabove ili strane Spacetime prikazuje u 3D prostoru. Na žalost, uprkos imenu, program nema mogućnost manipulacije vremenom. Ej, taj vremeplov nikako da stigne… glupi H.Vels.

Realno, koliko kapiram, poenta jeste da program prikazuje sve strane istovremeno, kao i svi ostali, samo što u ovom slučaju imate bolji pregled, budući da su one naslagane u prostoru u vidu ravni – kao one dečije knjige koje se otvore pa dobijete kartonsku postavku. Odatle dolazi i Time deo: gledajte sve vaše strane istovremeno. Na sajtu neopisivo mnogo drobe o kako browser olakšava search, ali ne vidim zašto bi se to posebno iskakalo.

Na žalost, budući da se ja konektujem ka svetu putem dial-up radosti, nema šaje-baje da ću skinuti program. Ali, ako vi posedujete nešto bolje, bacite pogled na www.spacetime.com/download. Plaća se niente.

Ovo su tehničke specifikacije koje Spacetime zahteva.

Operating System: Windows 2000, Windows XP or Vista
System Memory (RAM): 512MB
Graphics Adapter: 128MB plus 3D Capable
CPU: Pentium 4 2.4GHz or AMD 2400xp+
Screen Resolution: 1280 x 1024
Color: 32-Bit True Color
Network Speed: 768 Kbits/sec

Sumljam da SpaceTimeTM leči Ebolu, ali deluje kao zanimljiva zajebancija.
Bar prvih pola sata.

Prvi problem je bio u tome što je veliki broj blogera stavljao blogrush kod u takozvane ”nevidljive” tagove, što je u prevodu značilo baš to – widget je bio nevidljiv. Naravno, widget ne zna da li je vidljiv ili ne, pa su oni nastavljali da dobijaju prikaze svaki put kada neko poseti njihovu stranu, ali tuđi RSS feed-ovi koji su prikazivani na njihovim stranama bili su malo (pogađate) nevidljivi. A teško je kliknuti na nešto nevidljivo, sem ako ne posedujete neku moć čitanja nevidljivog teksta (i kliktanja na isti). Takođe, sam servis nije baš radio kako se očekivalo; verovatno je da su kreatori bili zatečeni brojem korisnika i spremnosti ljudi na razne prevare.

Ja sam postavio widget (vidljivu varijantu) na relativno nov i užasno neposeće blog. Prvih 40-60 dana nisam dobio ni jednu posetu, iako sam sakupio dosta bodova, budući da mi je servis velikodušno davao bonus, prepoznajući moju bedu od saobraćaja.
Onda je došlo veliko spremanje. Kreatori, iznervirani činjenicom da ljudi mogu biti takvi smradovi, odlučili su da verifikuju svaki blog RUČNO i malo zategnu sistemske procese servisa. Ovo zadovoljstvo trajalo je duže od mesec dana.

Nakon toga, dobio sam pismo koja je, u suštini, glasilo: ”Čestitamo! Niste prljavi prevarant ili skot koji je prijavio blog na ne-engleskom, tako da slobodno nastavite šta ste radili do sada!”

Novi interfejs bio je mnogo detaljniji i mnogo više seksi i hip. Na žalost, učinak je osto katastrofalan – iako sam dobijao još više bonus bodova, rezultat nakon dva meseca bio je: oko 7000 prikazivanja na tuđim stranama i tačno 5 klikova! Jupi!
Tada sam odlučio da skinem widget. Pokušao sam, ali stvar krajnje definitivno nije išla.

OK; deo odgovornosti jeste i na meni. Nisam bio previše revnosan u pisanju tekstova, niti sam se trudi da ih optimizujem za blogrush (kratki, efektivni naslovi, itd.), ali zato što sam bio sve razočaraniji servisom kako je vreme prolazilo. Takođe, Adsense se nije izričito oglasio o ovom servisu, pa postoji šansa da krši TOS – ako nemate pojma šta ovo znači, priča od Google Adsensu stiže uskoro.

Moje korišćenje BlogRush servisa bilo je nalik onoj letnjoj vezi koja je trebala da se završi čim sam otišao sa mora; ovako, razmenili smo email adrese i ostali u kontaktu nekoliko meseci, iako smo oboje znali da nema ništa od toga.
Ali, počelo je tako lepo…

Wikia Search će u početku funkcionisati kao i klasični search engin: automatski pregledati (crawl) internet sadržaj, indeksirati ga i prikazivati na osnovu upita korisnika.

Ali spremite se za obrt!

Korisnici će moći da ocenjuju rezultate (pojedinačne resurse poput web strana, blogova, itd) i tako utiču na sledeća prikazivenja. Logično, povoljen ocene će podizati rang, a negativne smanjivati. Ovo bi trebalo da izbaci sadržaj koji nije previše optimizovan za klasičan search ali jeste kvalitetan, a sa druge strane, umanji prisutnost dobro optimizovanog, ali šupljeg sadržaja.

Kao što je Džimi rekao u razgovoru za Hardtalk, a što je očigledno postalo nešto kao slogan Wikia jeste ”nije crna kutija”(not a black box), implicirajući da će ljudska zajednica, zajedno sa programom, oblikovati rezultate, a ne neki nepoznati algoritmi koje trenutno upotrebljavaju Google, Yahoo i drugi search giganti.

Za sada, cela stvar tek pravi bebeće korake. Kao i sa Wikipediom, bitni su ljudi, tojest njihova aktivnost i uključenje, ali sama je ideja je, kao i Wikipedai, vrlo dobra. Nadam se da će zaživeti.

Džon Rese (John Reese), mini-guru u svetu web razvoja, osnivač je ovog mladog servisa.
Blogrush funkcioniše na principu objavljivanja RSS feed-ova u posebnim widgetima koje korisnici postavljaju na svoj blog (za sada, samo na engleskom jeziku). U praksi, to funkcioniše na sledeći način.

Prijavite svoj blog na sajtu BlogRush, izaberete odgovarajuću tematsku kategoriju i unesete adresu vašeg RSS feed-a. Sajt vam generiše widget, tj. skriptu koju vi potom stavite na svoj blog.
Nakon toga, kada napišete članak, njegov naslov, kao i ime vašeg bloga biće prosleđeni drugim korisnicima servisa. Znači, vaš naslov će se pojaviti u widget-u na tuđoj stranici, koja bi trebala da bude u sličnoj ili istoj tematskoj grupi. Naravno, ime i naslov su linkovi ka vašem blogu.

U teoriji, neko ko čita, recimo blog o kosilicama, vidi u sidebar-u pomenuti widget koji ispisuje pet linkova – jedan se zove ”Kosilice blog”, a naslov glasi: Top 5 modela 2007. Budući da je osoba zainteresovana za pomenuti baštenski uređaj, ona klikne na taj naslov i bude transportovana na ”Kosilice blog”.

Broj prikazivanja postova na BlogRush mreži zavisi od poseta blogu korisnika, tj. koliko puta drugi ljudi vide vaš widget. Tome se pridodaju ”bonus poeni”, koji su obrnuto proporcionalni saobraćaju korisnikovog bloga. Ideja iza ovoga je da blogovi koji su najslabije posećeni dobijaju najviše bonusa, budući da im očigledno treba. I ko sada može da kaže da socijalni faktor nema mesto u tvrdom kapitalističkom poduhvatu?

Pored toga, korisnici dobijaju deo bodova onih korisnika koji preporuče (ljudi koji se prijave na sajt preko vašeg linka) na BlogRush, i ne samo njih, već i onih koje njihove preporuke preporuče. Jasno, procenat se smanjuje kako korisnici postaju sve udaljeniji od vaše preporuke, ali bi trebali da dobijate nešto čak i od ovakve veze: vi preporučite Peru, Pera Milicu, Milica Slavišu, Slaviša Maju, Maja Zlatu, Zlata Igora, Igor Gorana, Goran Ivicu, Ivica Maricu. U ovom voziću, vi dobijate procenat bodova od svih njih (koji se, naravno, ne oduzima o njihovog bilansa). Prilično nalik na nekakvu uvrnutu piramidalnu šemu, što je mnogima zasmetalo.

Pre nego što odete da se prijavite, obratite pažnju na sledeću stvari: samo za blogove sa engleskog govornog područja.

U narednim delovima, čitajte šta drugi misle o ovom servisu, kao i moje višemesečno iskustvo.

Ukoliko gorite od želje da se prijavite, a pritom bi hteli da ja takođe dobijam procenat od vašeg saobraćaja, učinite to preko ovog refferal linka. Šta da vam kažem, ponekada sam halav skot.

Naravno, ako vam je to trulo (iskreno, meni bi bilo), samo se prijavite direktno preko sajta blogrush.com.

Kako stvar funkcioniše?
Jednostavno – vi samo uploadujete prvu sliku, dobijete aktivacioni mail (iskoristite vašu junk mail adresu) i možete da kačite nove slike. Fora je da vam servis daje URL, tako da kada želite negde da stavite svog avatara, samo prekopirate njegovu adresu sa AvramTar.

Ja lično nikada ne stavljam slike na moje naloge, ali ne mogu osporiti prednosti servisa.

Jednostavno i bez zajebancije, ovim manevrom izbegavate svako dalje cimanje sa sličicama koje reprezentuju vas u soc/net sferi.

Kudos blogowski za skretanje pažnje na ovaj servis.

Nekoliko stvari određuje vrednost određeno internet poduhvata – mogućnost proširenja, baza korisnika (ukoliko postoje), broj jedinstvenih poseta dnevno, perspektivnost i originalnost ideje, i ko zna šta još.
Ova sistem, međutim ne koristi ni jednu od njih.

Na sajtu business-opportunities.biz, dovoljno je da unesete vaš URL i odmah dobijate proračunatu vrednost vašeg webloga. Krajnja procena se zasniva na kompleksnim proračunima o broju inbound, tj dolaznih linkova sa drugih adresa. Jedini problem jeste povezanost kalkulacija sa Technorati bazom, ali nisam siguran da je neophodno da vaš blog bude deo iste.
Naravno, krajnja cifra vam apsolutno ništa ne govori niti predstavlja realan pokazatelj vrednosti, ali u svakom slučaju dobijate lepu skriptu koju možete da okačite na blog i svima date do znanja kakav monetarni dragulj upravo čitaju.

Totalno beskorisno, ali vraški zanimljivo.
Kao što možete da vidite, moj blog vredi ravno 0.00 US dolara. Prokletstvo!

My blog is worth $0.00.
How much is your blog worth?

Kao i fizičkom svetu, o nekoj pojavi se dosta može saznati analizom njenog imena.

Uzmite recimo reč jogurt – ona označava napitak koji nastaje iz mleka, ali ja nemam pojma u kakvoj je vezi sa imenom. Znači, to ime nam ništa ne govori.

Blog, opet, govori tomove, čak i ako je u pitanju nadimak.

Puno ime je weblog, prosta složenica engleskih reči web, koji predstavlja, jelda, mrežu i reči log, koja znači dnevnik, ali u formalnijem smislu (diary bi bio imam-16-godina-i-pišem-dnevnik(diary)-o-mojim-prijateljima-ljubavima-i-drugim-mladalačim-iskustvima, dok je log više u smislu kapetan-sam-naftnog-tankera-i-pišem-rute-u-brodski-dnvenik(ships log).

Weblog je omogućila tehnologija koja vam daje mogućnost kačenja tekstova(kasnije i drugog sadržaja) na servere kroz browser, nakon čega se oni pojavljuju na vašoj stranici. Jednostavno, mogli ste da napravite i ažurirate prezentaciju (formu) vaših genijalno-jedinstvenih misli (sadržaja), čak i ako niste imali veze sa HTML jezikom i sličnim, ranije neophodnim alatima web-a.

Znači, blog je internet dnevnik.

Ideja da blogove pišu ljudi koji imaju šta da kažu bila je zanimljiva u početku. Filmski i serijski producenti, pisci i slični, kreativno orjentisani ljudi počeli su da pišu svoje ”dnevnike”, gde su najčešće govorili o svom poslu. Posle toga, recimo u periodu 2002-2003, blog medijum je eksplodirao kao plinom ispunjeno zabavište.

Svi su otvarali svoje, a sama svrha je postala sve raznorodnija.

Danas, blog je jednostavan sajt na kojem autori pišu šta god žele. Jedino što se koliko-toliko zadržalo od starih dana jeste prva strana, gde se tekstovi pojavljuju nakon što ih napišete i tako daju hronološki pregled vašeg pisanja – recimo. Iako i to nije obavezno.
Istovremeno, mogućnosti koje blogovi pružaju su zaista velike.

Dovoljno govori činjenica da u mnogim zemljama, recimo u SAD, postoje ljudi koje rade puno radno vreme kao blogeri.

Ako ste nekada poželeli da otvorite svoj blog, saznajte više informacija o raznim servisima, kao i nekim od osnovnih ideja o kojim treba da razmisljate – uskoro na blogu Web Razvoj.

Ili odmah otvorite jedan i realizujte tu ideju koja vam se mesecima vrti u glavi.

Spam. Da li mrzite spam? Da li u opšte treba da postavim ovo pitanje?
Naravno da mrzite. Zato vam je potreban vaš lični junk mail.

Šta bi bio junk mail?

Pa, vaša kanta za smeće, ako pod smećem podrazumevamo mail-ove koje ne želite da primate, a još manje da čitate. Junk mail adresu je veoma lako otvoriti; upotrebite bilo koji od web-based mail servisa. Izbor nije previše velik, ali realno, sve što vam je potrebno možete dobiti preko sajtova yahoo, gmail ili hotmail. Registrujte vašu novu adresu i nemojte se truditi oko imena, budući da je nećete koristiti u komunikaciji sa ljudskim bićima.

Moj predlog je da izaberete nešto bizarno, ali pamtljivo – recimo, mrzimburanijuzarucak@nekiservis.com. Time ćete olakšati sebi život kada budete morali negde da se registrujete (što 95% servisa svih oblika traži, što je razumljivo jer grade bazu podataka) – ostavite vaš junk mail i neka sva potencijala pisma o blagodetima vijagre, obaveštenja o dobijenom lotou u Irskoj i slične gluposti slobodno stižu.

Jasno, trebali bi sve jedno da proveravate inbox nekoliko puta mesečno, čisto ako vam nešto stigne što može da vas zanima. Problem sa raznim servisima danas jeste činjenica da slobodno tumače definiciju spama: neće vam salti bezobraznu reklamu, ali će vam slati razne dosadne notification i newsletter pisma koje vas ne zanimaju ni miligram, ali koje nastavljaju da stižu, iako vi vraćate do-not-send reply.

Ako to pogledamo sa karmičke strane, to je ipak fer, pošto vam daju nešto za džabe.

Ali u tom slučaju, fer je da to sve vama lepo stiže u vaše lično e-poštansko sanduče/e-kantu za smeće.

Wikipedia nudi ovu definiciju: (web 2.0) refers to a supposed second-generation of Internet-based services – such as social networking sites, wikis, communication tools, and folksonomies – that let people collaborate and share information online in ways previously unavailable.

Ali, ako bih želeli da dodatno skratimo ovaj koncept, iza web 2.0 stoji jedna velika promena – dinamičnost. To znači da lokacije na net-u više nisu statične adrese koje vam prikazuju sadržaj, već vi imate mogućnost da utičete na taj sadržaj ili bar na njegovu prezentaciju. To omogućavaju web interfejsi koji su spojeni sa bazom podataka, a preko kojih korisnici dobijaju mogućnost manipulacije i/ili dogradnje te iste baze. Iako je ovo objašnjenje veoma uprošćeno, verujem da je u osnovi tačno. Ovo je tehnička strana web 2.0.

Po meni je, međutim, mnogo bitnija ona ekonomska. Teško je opisati na koje načine je ova revolucija unutar revolucije promenila globalno poslovanje, kao i da je stvorila potpuno neke potpuno nove grane biznisa. Ali, šta to nama pruža?

Ukratko, gomilu besplatnih platformi koje možemo da integrišemo, menjamo i nadograđujemo. Novi ekonomski modeli koji funkcionišu na net-u pružaju gotovo beskrajne mogućnosti.

Želite da zarađujete – počnite bez ulaganja i jedne jedine monetarne jedinice – otvorite svoj blog, napravite Adsense račun, postavite oglase i radite na stvaranju sadržaja i privlačenju čitalaca.

Želite da promovišete svoju muziku – napravite myspace profil i okačite muziku koju posetioci mogu da poslušaju.

Snimate kratke filmove – youtube. Maštali ste da imate svoj radio, TV program?

Sve je izvodljivo i najčešće sasvim džabe. Naravno, kao i kod svakog drugog poduhvata, vaš trud i rad je glavni generator uspeha. Ali web 2.0 pruža mogućnost lansirnih rampi o kojima pre 15 godina niko nije ni sanjao.